Magazin za nacionalnu geografiju, kulturu i tradiciju

Aldinac, Knjaževac

Aldinac je slikovito, pogranično selo na srpsko-bugarskoj granici. Lepe, ponekad napuštene kuće, ostaju da čuvaju vinova loza, zdravac i šimšir.

Stare, nekada prelepe kuće u centru sela Aldinac, Knjaževac

Aldinac, stare, nekada prelepe kuće u centru sela

Aldinac sam posetio u avgustu 2011. godine.

Aldinac se nalazi na oko 25km od Knjaževca. Kada se krene regionalnim putem prema Kalni i Pirotu, put vodi dolinom Trgoviškog Timoka. Prolazi kroz Trgovište i pored Baranice. Nekoliko kilometara dalje, na sedmom kilometru od Knjaževca, skreće se levo, na istok. Tu se ulazi u staroplaninsku oblast Zaglavak, koja obuhvata 22 naseljena mesta. Put do Aldinca prati Aldinačku reku. Prolazi se kroz Žukovac, Gornju Sokolovicu i Gradište. Kolovoz je prilično uzan, a put krivudav. Posebno kad se krene od Gradišta ka Aldincu. Osim toga, sve vreme je uspon. Skretanje za Aldinac je na oko 280 mnv, a Aldinac je na oko 620 mnv. Reka je s južne strane puta. Na pojedinim delovima kolovoz je 100-200m iznad korita reke, nema zaštitne ograde, pa je neophodna vrlo pažljiva vožnja. Po poslednjem popisu stanovništva iz 2011. godine, Aldinac ima 26 stanovnika i 18 domaćinstava.

Prvi susret sa selom

Posle 60-70 minuta vožnje stižemo u Aldinac. Aldinac se smestio u dolinu, između okolnih vrhova. Na severu je Ruška čuka (1100 mnv), na jugu Zubrov del (836 mnv) i Pregleduša, a dalje prema Dejanovcu je Govedarnik (1048 mnv). Na istoku su Krst (839 mnv) i BIlce (942 mnv), a na severozapadu je Lazarova kosa – 818 mnv.

Kroz selo teku tri reke. Sa severa dolazi Leva reka, s istoka dotiču Turije, Kotlina i Špikova reka, a sve zajedno čine Aldinačku reku, koja nastavlja ka Trgoviškom Timoku i uz koju smo se penjali do Aldinca. Selo se skupilo oko uskih dolina reka. Kuće i imanja grupisana su oko jedinog puta, koji skoro pravilno razdvaja selo po dužini.

Kuće na ulazu u selo Aldinac, Knjaževac

Kuće na ulazu u selo Aldinac

Selo se, kao i ostala zaglavačka naselja, deli na Donji i Gornji kraj. Zbog neke buduće orijentacije, evo jednostavnog pravila. Ulazak u selo, pa makar bio i na brdu, uvek je „donji kraj“. „Gornji kraj“ je najčešće od centra, prema kraju sela. Slično je i u Aldincu. Donji kraj Aldinca je od ulaska u selo, pa do starog, kamenog mosta preko reke Turije. Taj deo Aldinca je stešnjen, manje je slobodnog prostora, a kuće su podignute uz sam put. Suprotno, čim se pređe most i prođe kraj stare kovačnice i bivše mesne kancelarije, selo se širi do korita Turije, a manji deo kuća je i preko reke.

Stari most preko reke Turije i stara kovačnica, Aldinac, Knjaževac

Stari most preko reke Turije i stara kovačnica

Obilazak sela započeo sam od Gornjeg kraja. Tu su stanovi nekadašnjih starešina pograničnih jedinica. Još uvek je dvorište sređeno, vidi se da je nekada pažljivo negovano. Do granice i pogranične karaule je oko 2-3km – malo putem, pa uzbrdo kroz šumu. Tamo, ovog puta, nisam krenuo. Pošao sam nazad, ka centru sela.

Usputna, posleratna istorija Aldinca

Meštana je vrlo malo. Tačnije, tokom cele godine u Aldincu živi samo petoro meštana. Leti ih je oko petnaestoro. Ovom prilikom, upoznao sam skoro sve stanovnike Aldinca. Priču o selu ispričali su mi: Nevena Đorđević, Milica Radivojević i Svetislav Stanojević.

Neverovatno zvuči podatak da je krajem pedesetih godina prošlog veka bilo 300 kuća, u svakoj po 7-8 članova domaćinstva. Lak račun: do pre pedesetak godina ovo je bilo vrlo veliko selo, sa preko 2000 stanovnika. Postojale su dve prodavnice, kolarska i potkivačka radionica. Svako domaćinstvo imalo je stado od 30-50 ovaca. Uostalom, moralo je od nečega da se živi. U niže razrede osnovne škole išlo je oko 200 đaka. Većina iz Aldinca, ostala deca iz „obližnje“ Repušnice. Kažem: „obližnje“, jer 3-4km planinskog puta, po zimskom nevremenu i smetovima i nije tako blizu. Posebno za mlađu decu. Škola je radila do 1970. godine. Deca su odrasla, nove nije bilo, pa su poslednji učitelji zaključali školu, a ključ ostavili šefu mesne kancelarije. Tokom obilaska Aldinca nisam primetio kuću ili zgradu, koja bi ličila na nekadašnju školu. Nisam pitao šta je bilo dalje.

Tipično seosko dvorište i domaćinstvo, Aldinac, Knjaževac

Tipično seosko dvorište i domaćinstvo

Prvi talas iseljavanja počeo je pedesetih godina XX veka. Ljudi su odlazili u veća mesta. Prodavali su zemlju onima, koji su ostajali. Zatim, došlo je vreme kad više nije bilo nikoga, kome je zemlja mogla da se proda. Ljudi su i dalje odlazili, zemlja njihova ostajala je u selu. Sreo sam neke, koji su se vratili, ili tačnije, vrate se leti, srede kuću i tu provedu vreme do jeseni.

U bližoj prošlosti, za istoriju sela značajna je 1991. godina. Te godine prestale su sa radom pošta i mesna kancelarija Aldinac. Osim toga, povučena je pogranična jedinica JNA. Preostalim meštanima nedostaju i pošta i mesna kancelarija, ali najviše vojska.

Nekadašnji oficirski stanovi, Aldinac, Knjaževac

Nekadašnji oficirski stanovi

Posledice evropskih integracija po vojsku i život u Aldincu

Ne ulazeći u rasprave o ulozi vojske na granici jedne države, a u kontekstu različitih panevropskih, ili sličnih integracija, nikako ne mogu da shvatim na koji način 100-150 vojnika, raspoređenih na 5-10km dugom delu granice, ugrožava suverenitet neke susedne države. I zašto je naoružana milicija manja pretnja? Ali, desilo se šta se desilo. Vojska je zamenjena milicijom. Karaule, nekada pažljivo i svakodnevno sređivane, napuštene su. Dvorišta su zarasla u travu, igrališta za košarku u šiblje i već poodraslo drveće. Zgrade su, uglavnom, još uvek tu. To sam video na mnogim mestima u istočnoj Srbiji: na putu od Zaječara za Rajac, u područjima sela Slivnica i Vrapča (opština Dimitrovgrad), pa ovde, u Aldincu. Krajnji rezultat je postignut: „otvorenost granica“. A to znači da svako, ako se malo bolje snalazi na terenu, ili ima malo bolji mobilni GPS marke Germin, kad god hoće i gde god to poželi može da pređe granicu. Mogao sam i ja, bio sam blizu, par metara od ničije zemlje, ali nisam. Tih nekoliko metara obraslo je korovom i šibljem, idealno okruženje da se baš tu, u letnje podne, sklone poskoci (o poskocima ću malo kasnije – važno je).

A kako su pomenute evropske integracije uticale na život u Aldincu? Povlačenjem vojske s granice, malobrojni stanovnici Aldinca ostali su prepušten sami sebi. Ako sam ikada posumnjao da su romantične TV priče i reportaže o druženju i suživotu graničara i stanovnika porgraničnih, posebno planinskih sela, stvar propagande i režije, sat-dva boravka u Aldincu bilo je dovoljno da shvatim da nisam bio u pravu. Naime, baš sve je istina. I više od toga – nije sve ni rečeno niti snimljeno.

Odlazak vojske iz Aldinca 1991. godine definitivno se odrazio na život sela. Prisustvo vojske ulivalo je sigurnost selu u svakom pogledu: put je održavan, zimi je redovno čišćen; vojni lekari i bolničari bili su tu, kad je to bilo potrebno, uključujući i prevoz bolesnih do prve ambulante ili bolnice; osećaj samoće meštana bio je mnogo manji, s obzirom da su vojnici deo vremena provodili u selu. Ne treba zaboraviti ni zaštitu ovaca od vukova – više ljudi, manje vukova.

Šetnja selom i čuvari napuštenih kuća

Tog avgustovskog dana, kada sam posetio Aldinac, temperatura u hladu bila je oko 35 stepeni, a selo prepuno sunca. Sunce mi nije smetalo, a vrućinu nisam osetio – verovatno zbog blagog vetra i planinskog okruženja. Obilazak sela započeo sam od kraja sela, od zgrade sa nekadašnjim stanovima vojnih starešina. Zgrada je još u uvek u dobrom stanju, prostor oko nje ne deluje zapušteno. U okolini su negovane, navodnjavane bašte s povrćem, zvezdicama i gladiolama. U susedstvu, s obe strane puta je nekoliko lepih kuća, izgrađenih u narodnom stilu, koji je karakterističan za istočnu Srbiju. Napravljene su od tradicionalnih materijala: temelj i pojedini delovi su od kamena, konstrukciju čine hrastove grede, a zidove drže letve i ispuna od blata i pleve. Procenjujem da su stare više od 100 godina. Prepoznajem dve vrste kuća. U nekima od njih se živi, ili neko povremeno navrati. One su uglavnom okrečene, u dvorištu je negovana, mala seoska bašta – naravno s klupom ispod kruške. Drugoj grupi pripadaju one napuštene kuće. Iako su neke od njih davno napuštene, to se na samim kućama uglavnom ne primećuje. Tačno je da nisu okrečene i da bašta nije sređena.

Vinova loza, čuvar napuštene kuće, Aldinac, Knjaževac

Vinova loza, čuvar napuštene kuće

Međutim, baš u napuštenim dvorištima može se videti i zaključiti šta je to što najduže opstaje posle odlaska ljudi. Po pravilu, to su: šimšir, zdravac, čokoti vinove loze, kruška i klupa u njenom hladu.

Prisećam se, dalje, priča i mitova o vinovoj lozi. Čuo sam da poneka čokot vinove loze, po pravoslavnim manastirima i crkvama, ima čudotvorne moći. Ona u Hilandaru leči neplodnost. Neke druge leče nešto drugo. To definitivno ne znam, ali preneću svoja iskustva, koja sam stekao lutajući seoskim sokacima širom Srbije. Kao što sam već rekao, retka je seoska kuća, ispred koje nema vinjage, ili bar jednog čokota vinove loze. Domaćini je neguju, usmeravaju, prave od nje koridore, koji najčešće kreću od kapije, a završavaju se ispred kućnih vrata. A kad ljudi odu i vinova loza ostane sama, često dolazi do posebne simbioze vinove loze i napuštene kuće. Vinova loza (lat. Vitis vinifera) kreće ka kući, zatvara trem, ili prekriva cela vrata. Čudesna, zaštitnička moć, ili činjenica da je biljka penjačica, koja pripada porodici Vitaceae? Svejedno – preuzela je ulogu čuvara napuštene kuće.

Gospođa Zorka na povratku iz bašte, Aldinac, Knjaževac

Gospođa Zorka na povratku iz bašte

Ispred ulaza u dvorište sreo sam još jednog stalnog stanovnika Aldinca. To je gospođa Zorka, koja se upravo vraća iz bašte. Nosi štap, krastavce i paradajz. Činjenica je da su krastavci nejednake dužine, molo više krivi i da takvi, ne bi mogli preći 2-3km udaljenu granicu EU. Šteta, a tako su sveži i prirodno obojeni! A štap? Bez štapa se po Aldincu ne ide, ali o tome malo kasnije.

Koristim slučajni susret i ulazim u dvorište. Već na prvi pogled vidi se da je reč o nekada imućnom domaćinstvu – uostalom , Aldinac je bio bogato selo. U dvorištu su velika kuća i dosta pomoćnih objekata: obori, koševi, ostave, trem za kola. U prizemlju kuće su tor, podrum i (verovatno) štala. Znači, bilo je i goveda i ovaca.

Volovska kola s arnjevima za seno, Aldinac, Knjaževac

Volovska kola s arnjevima za seno

To potvrđuju i volovska kola s arnjevima za seno. Kola su savršeno očuvana, pa zaključujem da se još uvek koriste. Trenutno, ispod trema suši se crni luk, a po celom dvorištu je pripremljeno ogrevno drvo. Živi se na spratu, na kome je verovatno 5-6 prostorija. Ovde se stotinak godina unazad ništa nije promenilo. Osim stepeništa. Ne znam zašto, ali nekadašnje kameno stepenište zamenjeno je betonskim. Primećujem da se beton nikako ne uklapa u prvobitnu zamisao seoskog arhitekte.

Moj prijatelj Mile, Aldinac, Knjaževac

Moj prijatelj Mile

Krećem dalje i nedaleko od Zorkine kuće srećem još jednog, stalnog stanovnika Aldinca. Reč je o Miletu (ne znam prezime). Vitalan, vedar i druželjubiv čovek, rado je i bez žurbe, zastao da popričamo. Verovatno su moja i njegova druželjubivost prilično zasmetale njegovoj supruzi, koja nas je sve vreme grdila s prozora kuće. Nisam mogao da je vidim od zelenila ali, za svaki slučaj, krenuli smo dalje putem ka centru sela.

Izuzetno lepa, seoska kuća, Aldinac, Knjaževac

Izuzetno lepa, seoska kuća

Nailazim na jednu od najlepših kuća u Aldincu. Nažalost, skoro da se srušila. Verujem da je starija od sto godina, a možda je oduvek bila tu. Temelj je od kamena, krov je prekriven starom, originalnom ćeramidom. Građena je na isti način, kao i ostale kuće u selu. Svi delovi konstrukcije izdržali su godine, osim dela krovne konstrukcije, koji je popustio i doprineo da se krov i deo fasade obruše. Možda zbog nekog velikog snega? Ipak, verujem da je to uradio neko, kome je bila potrebna baš ova ćeramida. Najlepši delovi fasade su dva neverovatno pravilna luka i seoski prozori s rešetkama. I prozore i rešetke uradili su seoski majstori.

Nekada lepa, stara seoska bakalnica, Aldinac, Knjaževac

Nekada lepa, stara seoska bakalnica

Malo dalje, nalazi se jedna od retkih, novih kuća. Ne sećam se čija je, ali razlikuje se od ostalih. Uglađena je, doterana, ofarbana. Takve su i ograda i dvorište. Razlikuje se…

U centru sela su bivša prodavnica i ozidana trafo-stanica. Prodavnica ne radi, a liči na sve nekadašnje, seoske bakalnice. Sećate li se one iz Belog Potoka. Čak i zakatančena vrata sada imaju istu ulogu: oglasna tabla, posvećena bivšim mušterijama.

Mala seoska bašta, Aldinac, Knjaževac

Mala seoska bašta

Ne mogu a da ne pomenem prelepu, malu seosku baštu. Stvarno je mala, pa je deo bašte zauzeo stepenište i trem, ispred ulaznih vrata. Tu su: saksije s bosiljkom, muškatle, hortenzije, georgini, jabuka i klupa ispod jabuke. „Kuvarica“, koju sam video na tremu, ne pripada baš bašti, ali tu je i lepa je – nisam uspeo da pročitam poruku. Ima još nečega, čemu nije tu mesto. To su plastična burad, deo reklamne tende za jedno pivo (neću da pomenem ime, naružilo je i baštu i fotografiju), kao i delovi nekih neprepoznatljivih plastičnih vrata. Smeta mi, naravno, ta sveprisutna „reciklaža plastike“.

Kraj same prodavnice su dve kuće, čiji su spratovi povezani zatvorenim prolazom. U savremenom, novosrpskom jeziku, autori bi to nazvali: „duplex s pasarelom“. Siguran sam da stari vlasnik ovih kuća iz Aldinca ne bi razumeo o čemu je reč i da se navedena fraza odnosi baš na njegove kuće. Takođe, siguran sam da pomenuti autori nikada ne bi mogli da osmisle tako lepu kuću. Poželeo sam da imam takve kuće, s prolazom i dvorištem koje se spušta do korita Turije. Na kraju sela, baš ispred kamenog mosta preko Turije, video sam još jedno dvorište, u kome su se nalazile dve zgrade, povezane podignutim prolazom. Prelazim most i ulazim u Donji kraj Aldinca.

Stara kuća s klupom i perunikama, Aldinac, Knjaževac

Stara kuća s klupom i perunikama

Ovde je selo suženo, kuće su kraj samog puta, iznad Aldinačke reke. Deluje mi da je ovaj deo sela napušteniji, dosta kuća je polusrušeno. Blizina brda i šume doprineli su da je jednu od kuća šuma „progutala“, pa je treća dimenzija kuće skoro nestala. Vidljivi su belo okrečena fasada, sa tri prozora, vratima, kamenim stepeništem i krov od veoma stare ćeramide. S jedne strane ulaznih vrata je klupa. S druge strane je baš mnogo perunike. Kuća je veoma stara, klupa takođe. Može li perunika da bude toliko stara?

Aldinačka crkva, Aldinac, Knjaževac

Aldinačka crkva

Od puta, stazicom uzbrdo, stiže se do aldinačke crkve. Prilično je visoka i lepa. Nisam siguran da li se i danas koristi. Po nekim pričama, koje sam ranije čuo, crkvena vlast se odrekla ove crkve, a razlog je bio kršenje određenih crkvenih kanona. Probao sam to da proverim na licu mesta. Ništa čudno nisam primetio, osim besmislenog grafita, ispisanog iznad crkvenih vrata: „Čombe“. Šta je taj Čombe tu radio i zašto se baš tu potpisao, verovatno ni sam ne zna. Ipak, mislim da je reč o kršenju nekog drugog kanona, koji je Crkvu baš mnogo naljutio. U porti, kraj crkve je i seoski zavetni krst. Podignut je 1912. godine.

Spomenik meštanima, poginulim u ratovima XX veka, Aldinac, Knjaževac

Spomenik meštanima, poginulim u ratovima XX veka

Prolazim kraj napuštene mesne kancelarije, zastajem kraj spomenika meštanima Aldinca, poginulim u svim ratovima XX veka: od 1912, do 1945. godine. Spomenik je podignut 26.7.1992. godine. Nema spiska poginulih, malo je mesta za sva imena – reč je o 93 meštana. Ne mogu da ne ponovim rečenicu: „Previše za tako malo selo“.

Obilazak Aldinca završavam na ulasku u selo. Tu je bunar sa prilično starim obaveštenjem Pošte iz Knjaževca: „Poštanski dan za Aldinac je petak, kada će poštonoša dostavljati penzije i ostale prinadležnosti…“.

Zašto posetiti Aldinac

Aldinac svakako treba posetiti. Slikovit je put do Aldinca, a samo selo je zanimljivo – zbog narodne arhitekture i mnogo lepih kuća i dvorišta, zbog tri reke koje protiču kroz selo. Okolne šume pružaju dosta mogućnosti za šetnje i branje divljeg voća: maline, kupine, jagode, kruške, šipak. Od lekovitog bilja najviše je majčine dušice i kantariona. Od divljači najzastupljeniji su vuk, srna i divlje svinje. Nema obeleženih planinarskih staza, ali uz pomoć domaćina, šetnja do karaule, na srpsko-bugarskoj granici, sigurna je i predstavlja poseban doživljaj. Trenutno, čini se da će Aldinac postati još jedno napušteno selo. Lično, mislim suprotno. Ljudi će se postepeno vraćati.

U Aldincu žive dobri ljudi, dobrodošli ste!

Zahvaljujem se:

  • Turističkoj organizaciji Knjaževac, koja je organizovala posetu Aldincu;
  • prijatelju Saši Todoroviću, na uzbudljivoj ali sigurnoj vožnji uskim, krivudavim putem za Aldinac, prijatnom druženju i strpljenju;
  • gospođi Vesni Milojković, matičaru i gospodinu Božidaru Mitroviću, na priči i podacima o Aldincu;
  • stanovnicima Aldinca: Neveni Đorđević, Milici Radivojević i Svetislavu Stanojeviću na priči o selu i meštanima Aldinca.

Autor teksta i fotografija: Zoran Cvetković