Magazin za nacionalnu geografiju, kulturu i tradiciju

Lipa (Lipe), Žagubica

Na mestu, na kome je nastalo selo Lipa, bile su lipe i reka Lipa. Sela više nema. Ostale su lipe i reka Lipa - da se selo ne zaboravi.

Seoske livade, Lipa, Žagubica

Lipa, seoske livade

Lipu sam posetio u junu 2013. godine.

Već pred polazak znao sam da je selo napušteno, ali želeo sam da vidim to što je ostalo i da možda nešto i nekoga zateknem u Lipama. Ispostavilo se da je stvarnost malo drugačija. Tog popodneva nije bilo kiše, koja me je inače pratila tih dana, što je, pokazaće se, značajno za moje konačne utiske o mestu. Po popisu iz 2011. godine u Lipama živi osam stanovnika u 2-3 domaćinstva.

Kratka (neproverena) istorija sela

Na samom početku priče o istoriji mesta je ime sela. Nisam uspeo da zaključim da li se selo zove Lipe, ili Lipa. Meštani ga nazivaju: „Lipe“. Na topografskim kartama označeno je kao: „Lipa“. Jedini putokaz za selo je ispod prevoja na magistralnom putu broj 105, Žagubica - Bor, na 13,5km od Žagubice. Reč je o širokoj, napukloj dasci, na kojoj piše: “Lipa“.

Putokaz za Lipu, kraj puta Žagubica - Bor

Putokaz za Lipu, kraj puta Žagubica - Bor

Ukoliko se razmišlja o poreklu naziva, čini mi se da su oba imena logična i da imaju smisla. Kroz selo teče reka Lipa, na par kilometara od sela radio je rudnik „Lipa“, pa ime mesta može biti i Lipa. Istovremeno, na prostorima sela nalazi se veliki broj starih lipa, pa potpuno odgovara i ime Lipe. Upravo zato, koristiću oba imena.

Bivši centar sela s lipama, Lipa, Žagubica

Lipa, bivši centar sela s lipama

Ne znam kada je selo nastalo. Na osnovu statističkih podataka, počev od 1948. pa do ovih dana, selo je najviše stanovnika imalo u periodu od 1948, do 1981. godine (između 150 i 250). Život u selu bio je prilično dinamičan. Radila je četvororazredna osnovna škola, postojale su ambulanta i pošta, a na nekoliko kilometara od sela bila je aktivna eksploatacija bakra u rudniku „Lipa“. Naravno, radile su i tri kafane. Lipa je u to vreme bila nezvanični centar ovog kraja, u koji su, osim đaka, dolazili i stariji meštani obližnjih sela: Laznice, Vlaola i Krivelja. Rudnik je zatvoren početkom šezdesetih godina, pa je počelo iseljavanje za Majdanpek i Bor. Ambulanta i pošta zatvorene su nešto kasnije. Po priči bivših đaka i učitelja, škola je radila do 1978, ili 1980. godine. Tada je selo počelo da nestaje - baš tako: da nestaje.

Nekadašnji đaci voleli su svoje selo. Zato se i sada, jednom godišnje u maju, okupe i ponesu svoje fotografije iz osnovne škole. Veoma lepa priča, koju sam video u nekoliko televizijskih reportaža.

Temelj stare škole i stara lipa, Lipa, Žagubica

Lipa, temelj stare škole i stara lipa

Lipa ovih dana - ili šta sam očekivao, a šta sam našao

Od magistralnog puta Žagubica - Bor do centra nekadašnjeg sela spušta se strmim, seoskim i šumskim putem, dužine oko 3,5km. Skretanje za selo je kod već pomenutog putokaza, na oko 800 mnv. Centar sela je na 540 mnv, što znači da je prosečan nagib oko 7%. Put je po suvom vremenu sasvim prohodan, ukoliko su kočnice i rashladni uređaj ispravni.

Prisećajući se sličnih sela po Srbiji, na polasku za Lipu očekivao sam da zateknem napuštene kuće, cele ili polusrušene; dvorišta u šiblju, travi, ili već zagubljena u šipražju i šumi; znake boravka ljudi - crep, ciglu, staklo, odbačeno ili zaboravljeno posuđe. Nakon poslednje krivine senovitog, šumskog puta, na 200-300m od centra sela, shvatio sam da su moja očekivanja, u slučaju Lipe, krajnje neosnovana. Zatekao sam se na prostranoj, izuzetno osunčanoj livadi. Izdvajaju se dve lipe u punom cvetu, s mirisom koji se širi (ne preterujem) celom livadom. Tu su još i tri breze. Jedini znaci nekadašnjeg života su teško prepoznatljivi temelji osnovne škole i nekoliko električnih stubova - na jednom od njih je stara trafostanica. Ispod veće lipe, kraj temelja škole, su izletničke klupe i sto. Ispod manje lipe je skroz otvorena česma, novijeg datuma.

Česma u centru sela, Lipa, Žagubica

Lipa, česma u centru sela

U centru sam bivšeg sela. Nema ljudi. Onda se od nekuda pojavilo 5-6 dobro negovanih svinja. Zastale su, počešale se o banderu, pa pošle svojoj kući. Naravno, iskoristio sam iznenadnu priliku i krenuo za njima. Pokazalo se da su pametnije od mog GPS-a i topografske karte. Bez imalo lutanja dovele su me do prvog, pravog dvorišta u selu.

Iznenadni susret sa svinjama, Lipa, Žagubica

Lipa, iznenadni susret sa svinjama

Na kraju livade je seoski put, koji se, procenjujem, još uvek često koristi. Dakle, putem kroz izuzetno lepe livade, prepune letnjeg svetla, pravo za svinjama, stigao sam nadomak prvog domaćinstva u Lipi.

Seoski put, Lipa, Žagubica

Lipa, seoski put

Dvorište s kućom i drugim objektima nalazi se na kraju velike livade, na ivici šume, uz samo brdo. Postoje bar dva razloga zbog kojih je kuća tu smeštena. Prvi je da se ne zauzima livada. Drugi razlog proistekao je iz vekovnog iskustva, stečenog boravkom u planinskim predelima. Breg i šuma sasvim dobro štite kuću i staje od smetova i zimskih vetrova.

Kuća mog domaćina Vojislava Martinesića, Lipa, Žagubica

Lipa, kuća mog domaćina Vojislava Martinesića

Moj domaćin bio je Vojislav Martinesić. Pričao je o bivšem selu, bivšoj školi, ambulanti i obližnjem rudniku „Lipa“. U selo je došao kad se oženio, na ženino imanje. U Lipi su živeli imućni ljudi. Oduvek su imali dosta zemlje. Zanimljivo je da kad su odlazili iz sela, zemlju nisu prodavali, ostala je uglavnom njihova. Na strani su počinjali novi život i stvarali iz početka.

Letnji stanovnik Lipe, Vojislav Martinesić, Lipa, Žagubica

Lipa, letnji stanovnik Lipe, Vojislav Martinesić

Veći deo godine Vojislav provodi u Lipi. Neguje već pomenute svinje, ima veliko stado ovaca, pravi odličan sir za stalne mušterije u Boru. Kad se približe zimski dani, Vojislav sa svojim stadom peške kreće za Laznicu. Poljskim putevima, kroz bukovu šumu, do Laznice potrebno im je 3-4 sata.

Stado ovaca Vojislava Marinesića, Lipa, Žagubica

Lipa, stado ovaca Vojislava Marinesića

Livadom pa preko dva potoka - do sledeće kuće

Put do sledeće kuće u Lipi počinje ivicom livada. Zatim se sužava i ulazi u brezovu šumu. Očigledno je da se retko koristi.

Put do sledeće kuće, Lipa, Žagubica

Lipa, put do sledeće kuće

Malo dalje prelazi se preko potoka. Leti se može pregaziti, a kad nadođe voda, koristi se improvizovano brvno. Nedaleko od ovog brvna, potok se uliva u reku Lipu. Potok je zelen i čist. Reka je crvenkasta - još uvek spira ostatke rude, iskopane u rudniku Lipa.

Potok s brvnom na putu, Lipa, Žagubica

Lipa, potok s brvnom na putu

U kući porodice Madelić dugo se ne živi. Očigledno je reč o vrednoj i imućnoj porodici koja je, između ostalog, držala jednu od kafana u Lipi. Kraj dvorišta se već oformila brezova šuma. Znam da članovi porodice Madelić vole i Lipu i svoju kuću. Obiđu je bar jednom godišnje.

Dvorište s kapijom i kućom porodice Madelić, Lipa, Žagubica

Lipa, dvorište s kapijom i kućom porodice Madelić

Vraćamo se istim putem. Nakon šume dolazi se do livada, prezasićenih zelenom bojom i popodnevnim letnjim svetlom, a put je prepun leptirova. Godinama ih nisam video.

Letnje popodne, Lipa, Žagubica

Lipa, letnje popodne

Dalje, pored brda i šume, u kontra svetlu su kuća našeg domaćina i uključen radio. Kao u nekom autorskom filmu, celu scenu, ili kadar, prati muzička podloga. Zvuči krajnje nadrealno, ali baš tada je na Drugom programu Radio Beograda bio moj omiljeni koncert: Sibelijusov Koncert za violinu i orkestar u d-molu, opus 47. Nisam siguran da li je domaćin namerno birao baš tu radio stanicu, ili je to jedini signal koji stiže do Lipe.

Iznenadni susret u centru Lipe

Vreme je za povratak u Žagubicu. Ostao bih još, rado bih prenoćio u Lipi. Taj iznenadni susret dogodio se kraj lipa, u centru sela. Sreo sam Zorana Racića, iz Novog Sada. U Lipu je stigao pešačeći više dana, čak od Kučeva. Kretao se preko planina, šumama bez obeleženih staza, orijentisao se pomoću sunca. Nije došao slučajno. Tražio je baš ovakvo mesto, s namerom da ostvari neke svoje planove. Verujem da je ostao u Lipi.

Zoran Racić, u potrazi za selom koje je zamislio, Lipa, Žagubica

Lipa, Zoran Racić, u potrazi za selom koje je zamislio

Iz Lipe smo se vratili do puta Žagubica - Bor, a zatim skrenuli na poljski put za Laznicu. Deo puta prolazi bukovom šumom. Sporije se vozi, ali lepo je videti još jednu šumsku česmu. Stara je, ali ni ovog leta nije presušila. Poput Potajnice u Selištu, a i drugih česmi, meštani je prihvataju kao mesto za komunikaciju s vanzemaljskim. O tome govore bele rade i zdravac pored česme i posmrtne liste na obližnjoj bukvi.

Česma na putu za Laznicu

Česma na putu za Laznicu

Zašto posetiti Lipu

Bez posebnih dokaza, čini mi se da lepa mesta dobijaju lepa imena. Nekada sam često odlazio u Prešernovu Vrbu, u Gorenjskoj. Pamtim sunčane, letnje livade, pune maslačka. Pamtim i Vrbu iznad Tjentišta. Boravak u Lipi je to potvrdio: lepo mesto zaslužuje lepo ime. Nakon boravka u Lipi teško mi je da kažem da je Lipa „bivše“ selo. Ne mogu da kažem ni da je selo. Međutim, lepo je otići u Lipu. Ni ovog puta nisam video sve što sam želeo, niti sam napravio fotografije, koje bih želeo. Propustio sam, između ostalog, da posetim seosko groblje, a trebalo je. Potrebno je više vremena. Siguran sam da ću ponovo da idem.

Letnje popodne, Lipa, Žagubica

Lipa, letnje popodne

Ukoliko želite da bar jedan letnji dan provedete u Lipi, siguran sam da će vam prijati tišina i boje. Ako želite da sretnete bivše stanovnike, onda bi trebalo da odete 5. maja (mislim da nisam pogrešio datum). Tada se sa starim fotografijama vraćaju u svoje selo.

U Lipi su živeli dobri ljudi, posetite i otkrijte lepotu Lipe!


Zahvaljujem se:

  • Opštini Žagubica, koja je organizovala moju posetu Lipi;
  • prijatelju Iliji Mihajloviću, na vožnji, strpljenju, druženju i nadahnutim pričama o Homolju;
  • mom domaćinu Vojislavu Martinesiću na gostoprimstvu, druženju i priči o Lipi i
  • Zoranu Raciću iz Novog Sada, na kratkom kursu: „Kako stići kroz šume i doline od Kučeva do Lipe“.

Autor teksta i fotografija: Zoran Cvetković