Magazin za nacionalnu geografiju, kulturu i tradiciju

Petačinci, Dimitrovgrad

Petačinci su najjužnije selo dimitrovgradske opštine. Nalaze se pored reke Jerme, uz samu bugarsku granicu, a ceo život stane na 5-6 fotografija.

Kuća s ogradom od kolja, Petačinci, Dimitrovgrad

Kuća s ogradom od kolja

Petačince sam posetio u avgustu 2011. godine.

Petačinci su najjužnije selo dimitrovgradske opštine. Nalaze se pored reke Jerme, uz samu bugarsku granicu, u podnožju Goleša. Od Dimitrovgrada do Petačinaca je oko 25km i stiže se regionalnim putem broj 244. Put prolazi kraj Slivnice i Verzara, pa prolazi kroz Donju Nevlju, Skrvenicu i Vrapču. Desetak kilometara puta, od skretanja za Slivnicu, pa do Donje i Gorne Nevlje, prolazi se graničnim pojasom, na 20-30m od granice s Bugarskom. Po poslednjem popisu stanovništva iz 2011. godine, Petačinci imaju 19 stanovnika i 12 domaćinstava.

Na ulazu u selo, Petačinci, Dimitrovgrad

Petačinci, na ulazu u selo

Na putu za Petačince

Do Gornje Nevlje je asfalt, a odatle su makadam i delom zemljani put. Reč je o davno trasiranom, starom, turskom putu, pa se često nailazi na tursku kaldrmu i ostatke tadašnjih hanova.

Na svakoj od pomenutih deonica postoji poneka česma. Najčešće su sazidane od kamena, po pravilu ne presuše ni u avgustu. Razlikuju se po starosti, natpisima i posvetama. Obično su ih podizali meštani obližnjih sela, često je reč o spomen-česmama i česmama, koje je podigla naša JNA, pedesetih-šezdesetih godina XX veka. Nailazimo na česmu Smrdan. Podignuta je 17. oktobra 1957. Nije presušila.

Sećam se da sam ovakve, ili slične česme, viđao po celoj bivšoj zemlji. Imale su svoja imena i još uvek su ucrtane na topografskim kartama. Ukoliko nisu namerno srušene, ili proglašene posebno opasnim od strane zavoda, koji brinu o našem javnom zdravlju, zastanem kad god prođem kraj neke od njih. Njihova voda više mi prija od one sveže, izvorske, sa beskrajnih polica supermarketa - godinama unazad bezuspešno pokušavam da odgonetnem: a koja to voda nije izvorska, možda kišnica?

Prolazimo kroz Vrapču, put vodi nizbrdo i nakon 2km stižemo u Petačince. Nalaze se na oko 600m nadmorske visine. Selo Petačincu je staro selo. U spisku timara nahije Znepol iz 1447/1489. godine selo se pominje sa 25 domaćinstava, 2 udovice i dohotkom od 2013 akči.

Kuća, staja i klupa, Petačinci, Dimitrovgrad

Petačinci, kuća, staja i klupa

Boravak u Petačincima

Naši domaćini su Ana Todorov i Dušanka Todorov. Udate su za dva brata, žive u susednim kućama, na samom ulazu u selo. Do njihovih imanja spuštamo se izuzetno strmim putem, da ne idemo ladom nivom, verovatno bih taj deo prešao peške.

Prvo smo posetili Anu. Ispred kapije je česma, s vodom dovedenom sa nekog od obližnjih izvora. Već sam ulazak u Anino dvorište ostavlja izuzetan utisak. Kuća je kraj kapije, a odatle se pruža dugačko, travnato dvorište. Na sredini je divlja kruška, ispod kruške - klupa. Klupa je obična: dva direka i daska, ali je pogled poseban. Sa jedne strane je vrlo visoka, uska stena, slična, baš slična Babinom zubu, samo manja. Na drugoj strani je pogled na dolinu reke Jerme i visove Češje, a preko reke na Šumje. Kuća, naravno, okrečena belo, ispred ulaza mala, seoska bašta. Video sam veliki broj dvorišta. U Istočnoj Srbiji, po Šumadiji, po celoj Srbiji. Neka su negovana, pažljivo planirana, zalivana... Međutim, čini mi se da do sada nisam bio u lepšem dvorištu. Ne računajući baštu, ovde je sve prirodno i nepokvareno naknadnim idejama i shvatanjima prirode. Bilo bi lepo videti ovo dvorište nekog zimskog, sunčanog dana, po snegu.

Dušanka Todorov sa svojim radovima, Petačinci, Dimitrovgrad

Petačinci, Dušanka Todorov sa svojim radovima

Obilazimo i gospođu Dušanku Todorov. Sličan ulaz: kapija od kolja, slična kuća: stara, narodna, okrečena belo. Kraj kapije je senovita bašta. Osim cveća, naravno, tu je i divlja kruška. Bašta je od ostatka dvorišta pregrađena tarabom. Na nju je Dušanka poređala uspomene iz mladosti. Tkane i vežene ručne radove. Boje su i danas sveže, verne, baš onakve, kakve su nekada bile.

Gostinjska soba Dušanke Todorov, Petačinci, Dimitrovgrad

Petačinci, gostinjska soba Dušanke Todorov

Kad se uđe u kuću, ili život u pet-šest slika

Ne bih pričao o gostoljubivosti i srdačnosti naših domaćina. To se podrazumeva, jer ne bih ni bio kod njih da je drugačije. Uvek me je zanimalo kako je u njihovim kućama. Opšti utisak je da postoje dve vrste kuća. U nekima se živi, u neke se, s vremena na vreme, navrati. Iako se nalaze na istom mestu i podignute su u isto vreme, mnogo se razlikuju. One, u kojima se živi, obično su manje sređene i nalickane. Ali su nekako toplije i prijatnije. Žive su. One druge, u koje se ponekad navrati, čak i kad su sređene, više liče na ostavu za odlaganje bivših stvari. To je neuspeo pokušaj nostalgičnih, starih vlasnika da naprave porodični muzej.

Posebno volim fotografije, koje vise po belim zidovima. Po tehnici i opremi zaključujem da su rađene od tridesetih, do šezdesetih godina prošlog veka. Neke su nespretno retuširane, doslikavane fotografskom bojom, sve su u jednostavnim, drvenim ramovima. Uglavnom su snimljene u nekoj fotografskoj radnji - prepoznajem iscrtane kulise. Lepše su one slikane napolju, povodom nekog praznika, u centru sela ili ispred crkve, s devojkama koje su najčešće u neponovljivim narodnim nošnjama.

Inače, motivi na fotografijama su slični: uspomena iz vojske; fotografija iz devojačkih, ili momačkih dana; slika sa venčanja, pa porodična fotografija. Na pet-šest slika staje cela, prva polovina života porodice. Kad god sam u prilici, snimim ih. Nikada ne koristim blic, ili neko dodatno osvetljenje. Želim da ostanu baš takve, kakve ih gledam dok vise na belom zidu.

Ana Todorov na vratima svoje kuće, Petačinci, Dimitrovgrad

Petačinci, Ana Todorov na vratima svoje kuće

Kratka priča Ane i Dušanke Todorov o Petačincima

U Petačincima, sa okolnim mahalama, bilo je oko 30 kuća. Kuće su i danas tu, ali nema ljudi. Zapravo, tokom cele godinu tu živi troje-četvoro starijih, a pola sela sam već upoznao. Leti navrati još poneko, tako da ih je tog dana u selu bilo oko desetoro.

U selu je do početka šezdesetih radila osnovna škola, a kad je ponestalo dece, zatvorena je. Preostala deca završila su školu u Iskrovcima, pa su i ona otišla dalje na školovanje. Selo se nalazi na granici, koja je u prošlosti često, i uvek iznova, delila familije i imanja. Jedna mahala sela (Luka) je 1920. godine ostala u Bugarskoj.

To nije bila samo sudbina ljudi, već je i reka Jerma menjala državnu pripadnost. Danas Jerma izvire u Srbiji, pa malo teče Bugarskom, pa onda tu, u Petačincima,za stalno prelazi u Srbiju i teče sve do sela Sukova i spajanja sa rekom Ginskom, koja dalje nosi ime Nišava. Mnogi ljudi reku Gincku, od Sukova do granice sa Bugarskom, kod sela Gradinje, pogrešno zovu i Nišava.

Regionalni put kroz selo Petačinci, Dimitrovgrad

Petačinci, regionalni put kroz selo

Ako poželite da dođete u Petačince

Rezervacije nisu potrebne. Telefona nema, a ako ih i ima, teško je saznati broj. Okušajte sreću. Može se stići od Dimitrovgrada, pravcem koji sam opisao. Leti je put prohodan za svaki auto. Može i biciklom, ako vam ne predstavljaju problem usponi. Nisu strmi, pa uz odmor kraj usputnih česmi, ili u nekom hladu s lepim pogledom, može se stići za 3-4 sata lagane vožnje. Lakše je do sela doći skretanje udesno, a sa međunarodnog koridora 10, preko sela Sukova, Držina, Vlasi, Trnskog Odorovca i Iskrovaca. Do Trnskog Odorovca put je asfaltiran. Može se prenoćiti kod naših domaćina, a ja bih radije odabrao mali šator i vreću za spavanje. Zimi je drugačije. Lepo je, ali ovde zime nisu blage.

U bilo kom slučaju, u Petačincima žive dobri ljudi. Dobrodošli ste!


Zahvaljujem se:

  • Opštini Dimitrovgrad, koja mi je omogućila da posetim Petačince;
  • direktoru Turističke organizacije Dimitrovgrad, gospodinu Zoranu Dimitrovu, koji je bio sjajan vodič i koji je organizovao posetu Petačincima;
  • profesoru i hroničaru Cvetku Ivanovu, na priči i podacima o Petačincima;
  • Ivici Mladenovu, na bezbednoj vožnji i prokrčenim, planinskim putevima za Petačince i
  • našim domaćicama, Ani i Dušanki Todorov na gostoprimstvu i priči o Petečincima.

Autor teksta i fotografija: Zoran Cvetković