Magazin za nacionalnu geografiju, kulturu i tradiciju

Vrapča, Dimitrovgrad

Vrapča je lepo, usamljeno selo, na južnom kraku puta Via Militaris, vekovima deljeno srpsko-bugarskom granicom.

Ružine ponjave, tkane u mladosti, Vrapča, Dimitrovgrad

Ružine ponjave, tkane u mladosti

Vrapču sam posetio u avgustu 2011. godine.

Od Dimitrovgrada do Vrapče stiže se regionalnim putem broj 244. Put prolazi pored Lukavice, Slivnice, Verzara, pa preko Donje i Gornje Nevlje i Skrvenice. Dobrim delom, prolazi se graničnim pojasom, kraj same granice, od Bugarske ga deli samo Lukovačka reka. Preko su bugarska domaćinstva. Preporučljivo je obezbediti dozvolu za kretanje pored granice - ne znam da li je dozvoljeno snimanje.

Tokom vožnje, profesor i inženjer, gospodin Cvetko Ivanov, predani hroničar ovih krajeva, priča o prošlosti mesta, pored kojih prolazimo. Turci su otišli krajem 1877. godine, a nakon toga, teritorija je pripadala Srbiji do sredine 1878, godine, pa Bugarskoj do 6.11. 1920. godine, zatim Bugarskoj (za vreme Drugog svetskog rata) i od tada Jugoslaviji, Zajednici Srbije i Crne Gore i sada Srbiji. Vremenom se i granica pomerala, pa je često delila familije i imanja. Okolna sela su razbijenog tipa - pojatarska. Kuće su najčešće podizane u blizini njiva. Zemlje je bilo sasvim dovoljno, pa je to bilo moguće. Po poslednjem popisu stanovništva iz 2011. godine, Vrapča ima 12 stanovnika i 6 domaćinstava.

Regionalni put za Vrapču, Dimitrovgrad

Vrapča, regionalni put za Vrapču

Na turskom putu za Vrapču

Na putu vrlo retko srećemo vozila, u selima skoro da ne viđamo meštane, mada kuće ne deluju napušteno. Slično je i na bugarskoj strani. Kuće su po pravilu belo okrečene, dvorišta su uglavnom sređena. Prava slika je malo drugačija. Broj stanovnika ovih sela retko prelazi desetoro stalno nastanjenih: Slivnica – 0; Borovski Hanovi – 1 (mahala sela Bila); Donja Nevlja - 10 do 12; Gornja Nevlja - 30; Skrvenica - 15 stanovnika.

Turska kaldrma na drevnom, turskom putu, Vrapča, Dimitrovgrad

Turska kaldrma na drevnom, turskom putu

Nakon dvadesetak kilometara vožnje, stižemo u Vrapču. Na delu puta još uvek postoje ostaci kaldrme (južni krak Via Militarisa, zatim turskog puta Pirot – Sukovo, Borovo, Vrapča, Trn u Bugarskoj), a kraj puta su sveži tragovi noćnih tragača za zakopanim blagom. Put je inače zemljani, pa se bez lade nive ovim krajevima ne ide po kiši i snegu.

Selo se nalazi na oko 850m nadmorske visine i odatle se pruža širok pogled i na srpske i bugarske visove. Lepo je zastati i napraviti poneku fotografiju. Krećemo dalje poljskim putem, na raskrsnicama nema putokaza, pa je bez dobrog vodiča teško odabrati pravi put. Ovom prilikom, vozio je naš prijatelj Ivica Mladenov, inače građevinac, koji ove puteve održava u prohodnom stanju. Poznaje svako selo, svaki i najmanji put i svako skretanje u dimitrovgradskoj opštini, pa u Vrapču dolazimo bez lutanja.

Selo Vrapča je staro selo. U spisku timara nahije Znepol iz 1447/1489. godine selo se pominje sa 12 domaćinstva i dohotkom od 920 akči. Sadašnje selo je manji deo mahale sela Vrapče u Bugarskoj, koje je granica podelila 1920. godine.

Panorama Vrapče, Dimitrovgrad

Panorama Vrapče

Kratak boravak na imanju porodice Rebrović u Vrapči

U selo se ulazi skoro zatravnjenim putem, kraj koga je gusto rastinje. Ne vide se kuće, jedini znak života je poneki bunar, na kome je još uvek upotrebljiva kofa. Onda se izlazi na čistinu, s koje se vidi celo selo, odnosno porodična imanja, smeštena po okolnim brežuljcima. Naši domaćini su porodica Rebrović (jedina i poslednja porodica u selu, svi drugi su napustili selo). Žive u Jolinoj Mali. Do kuće se dolazi dugim, travnatim putem, koji je verovatno najveći deo zime zatrpan smetovima. U velikom dvorištu dočekali su nas domaćini - Ruža i Franja Rebrović. Nasmejano, srdačno. Ovog avgustovskog dana sa njima su bili i porodica Domokuš - Živka i Tomaž iz Pančeva. Sve u svemu, uključujući domaćine i goste, višestruko smo uvećali broj prisutnih u selu. Osveženje, kafa, razgovor, sve se dešava odmah nakon našeg dolaska. Istovremeno, u blizini se peče paprika za zimnicu.

Sušenje paprike, Vrapča, Dimitrovgrad

Vrapča, sušenje paprike

Počinjemo priču o selu nekada. Glavne su Ruža i Živka, drugarice od malena. Selo je imalo 35-40 kuća i dosta mladog sveta. Kažu: 70 devojaka i malo više od 40 momaka. Brojevi deluje malo nesrazmerno, ali dobro - devojkama nikada dovoljno momaka. Predveče su se skupljali i družili u centru sela, kraj prodavnice i škole. A noću, već pomenute devojke su uz petrolejsku lampu tkale i prele. Malo kasnije, videli smo deo Ružinih ručnih radova. Dok slušamo njihove priče, Franja i Tomaž ćute, kasnije ću objasniti i zašto.

Franjina njiva na granici sa Bugarskom, Vrapča, Dimitrovgrad

Vrapča, Franjina njiva na granici sa Bugarskom

Franjina njiva na granici

Popili smo kafu i sok, pa me Franja vodi u obilazak imanja. U štali je dvocifren broj krava, junica i teladi. Među prvima u ovim krajevima, Franja je gajio domaće svinje mangulice. Nije uspeo da dočeka da mangulice postanu hit TV emisija i priloga reportera iz svih krajeva Srbije. Išao je ispred vremena. Franja i Ruža brali su i po dve tone šipaka, pa skupljali velike količine pečurke lisičare i vrganja. Zatajio je otkup. Sa mlekom je lakše: prave sir, a sir može da stoji dok ga ne prodaju.
Idem dalje za Franjom u obilazak imanja. Tu je bašta s povrćem, cvećem i kukuruzom šećercem. Nakon bašte, stazom se stiže do dugačke njive, čini mi se da joj nema kraja. Kad stazica nestane, na samoj smo granici. Par metara dalje je granično kamenje zaraslo u šiblje.

Sofisticirani alarmni sistem na srpsko-bugarskoj granici u Vrapči, Dimitrovgrad

Sofisticirani alarmni sistem na srpsko-bugarskoj granici

Verovatno ga ne bih ni primetio da sam bio sam. A duž cele njive, nekuda nizbrdo, rasteže se "ničija zemlja", takođe u korovu i šiblju. Shvatih da me od EU deli par koraka koje, ipak, nikako ne bih prešao. Nema patrola, niti "mrtvih straža", ali ima zmija - šarki. Deluju mi opasnije, posebno nakon Franjine priče o bliskom susretu njegovog sina i šarke.

Granični kamen na srpsko-bugarskoj granici u Vrapči, Dimitrovgrad

Granični kamen na srpsko-bugarskoj granici

Nakon obilaska Franjine njive i obližnje "ničije zemlje", vraćam se nazad da čujem ostatak priče o dve srećne ljubavi.

Dve srećne ljubavne priče

Tu u selu, među nabrojanim devojkama, bile su i dve nerazdvojne drugarice: Ruža i Živka.

Ruža i Franja

U vreme kad se granica malo više čuvala, u blizini sela bila je karaula. Tako je 1967. godine jedan od graničara bio Franja Rebrović, iz okoline Ogulina, Hrvatska. Vojnici kao vojnici - pokušavaju da, s manje ili više uspeha, privuku pažnju ovdašnjih devojaka. Franja Rebrović je manje govorio, a više činio. Kad god je Ruža došla po vodu, bio je tu da pomogne. Dešavalo se da Ruža više puta dnevno navrati, često i s punom kofom. Franja je i tada ćutao: samo bi vodu iz kante zamenio novom, svežom. Bez obzira koliko je stvarno trajao, Franjin vojni rok se brzo završio (šteta što to nije bilo godinu dana kasnije: 1968). Ne znam da li su se tada i pozdravili na rastanku. Vratio se Franja u svoje selo kod Ogulina, pa je odatle otišao na rad u Nemačku. Nakon pet godina provedenih u Nemačkoj, ljubav rođena u Vrapči se ne ugasi, razplamsa se i Franja odluči da Nemačku zameni Vrapčom. Prošlo je više od četrdeset godina, a Ruža i Franja su i dalje tu. Retko napuštaju svoju kuću i imanje. Imaju trojicu sinova. Rado dočekuju prijatelje, najavljene i nenajavljene goste i granične patrole.

Živka i Tomaž

Živka, Ružina drugarica, živela je s babom i dedom. jer joj se majka, koju je muž, vojno lice u Zagrebu, napustio, preudala u selu Planinica. Kinjili su je i maltretirali, tukli čak i zbog toga što je zgazila senku nekog zatečenog deteta. Spas je našla kod babe i dede u Vrapči. Danju je radila u polju, predveče je malo vremena provodila u selu, a noću se bavila ručnim radovima. Sa sedamnaest godina odlazi kod rođaka u Pančevo i zahvaljujući svojoj veštini, brzo je dobila posao u predionici "Trudbenik".

Tako je jednom, posle posla, Živka stajala na balkonu (sličan onome u Veroni). Pored zgrade prođe Tomaž, pogleda gore - i rodi se ljubav na prvi pogled. Prepoznatljiva priča? I danas su zajedno, imaju dvoje dece i svakog leta dođu u očevu kuću u Vrapču.

Drugarice iz mladosti: Ruža i Živka iz Vrapče, Dimitrovgrad

Vrapča, drugarice iz mladosti: Ruža i Živka

Ruža i Živka su i danas dobre drugarice. Prijalo nam je vreme koje smo proveli s njima.

Ako poželite da posetite Vrapče i njihovo dvoje stanovnika, dobrodošli ste! Ovde žive dobri ljudi!


Zahvaljujem se:

  • Opštini Dimitrovgrad, koja mi je omogućila da posetim Vrapču;
  • direktoru Turističke organizacije Dimitrovgrad, gospodinu Zoranu Dimitrovu, koji je bio sjajan vodič i koji je organizovao posetu Vrapči;
  • profesoru i hroničaru Cvetku Ivanovu, na priči i podacima o usputnim mestima, predelima i Vrapči;
  • Ivici Mladenov, na bezbednoj vožnji i prokrčenim, planinskim putevima i
  • našim domaćinima, Ruži i Franji Rabrović na gostoprimstvu, kao i njihovim prijateljima, Živki i Tomažu na priči i druženju.

Autor teksta i fotografija: Zoran Cvetković