Magazin za nacionalnu geografiju, kulturu i tradiciju

Vlkovija (Volkovija), Dimitrovgrad

Na 24km severoistočno od Dimitrovgrada, na Staroj planini, sklonila se Vlkovija - lepo i mirno selo, s duhom (lepih) prošlih vremena.

Seosko dvorište s vratnicama i belom kućom, Vlkovija, Dimitrovgrad

Seosko dvorište s vratnicama i belom kućom

Vlkoviju (Volkoviju) sam posetio u avgustu 2011. godine. Meštani selo nazivaju i: Volkovija. Nisam siguran šta je pravilnije - pa neka bude i jedno i drugo.

Na ulasku u selo, Vlkovija, Dimitrovgrad

Na ulasku u selo

Do Vlkovije se stiže regionalnim putem 121. Nalazi se na 24km severoistočno od Dimitrovgrada, na Staroj planini, na nadmorskoj visini od oko 850m, ispod Vidiča. Laganom vožnjom ladom nivom, stiže se za oko 40 minuta do skretanja za Vlkoviju, a oko 2km pre Donjeg Krivodola. Do Vlkovije je ostalo još 2km puta, koji prolazi ravnim, plodnim seoskim atarom Barje do sela Donji Krivodol.

Vlkovija je smeštena u šumovit predeo, na ivici dugačke staroplaninske visoravni, u podnožje Vidliča.

Mesto nije slučajno odabrano: zaklonjeno je od vejavica, smetova i vetrova, a bogato vodom. Nalazi se pored same bugarske granice. Od centra sela, granica je na oko 2km. Po poslednjem popisu stanovništva iz 2011. godine, Vlkovija ima 17 stanovnika i 10 domaćinstava.

Vlkovija, utonula u zelenilo, s pogledom na Staru planinu

Pogled na Vlkoviju i Staru planinu, Dimitrovgrad

Pogled na Vlkoviju i Staru planinu

Već od samog skretanja ka selu, pa celom dužinom puta kroz selo, utisak je isti - mnogo zelenila i vode. Potoci se baš i ne vide, ali ni na 35 stepeni, tog avgustovskog dana, nisam osetio vrućinu.

Prolazeći kroz selo, prepoznajem kuće i dvorišta. Tako sam zamišljao, a sada i gledam, selo iz nekih prošlih vremena. Kapija (vratnice) od kolja, veliko, travnato dvorište i belo okrečena kuća, pokrivena stogodišnjom ćeramidom ili brajćevačkim crepom. U svakom dvorištu je mala seoska bašta.

Zanimljivo, centar sela nalazi se na kraju sela. Prepoznaje se po nekadašnjem domu kulture, bivšoj pošti, česmi i spomeniku vojnicima iz Balkanskih ratova. Odatle se vide celo selo i vrhovi Stare planine.

Tradicionalna kuća s ćoškom, Vlkovija, Dimitrovgrad

Tradicionalna kuća s "ćoškom"

I još nešto - tu je i prelepa, tradicionalna kuća. Sebično sam poželeo da je moja. Jer je na suncu, s pogledom i "ćoškom" sa tri lûka. I ne mogu da se ne zapitam odakle tim starim, nepoznatim majstorima takva kreativnost i toliki osećaj za harmoniju i proporcije.

Selo ima 50-60 kuća. U dvadesetak kuća živi se tokom cele godine, pa Vlkovija danas ima oko trideset stalno naseljenih stanovnika. Bave se pretežno stočarstvom, gaje koze i ovce, prave sir.

Letnje podne u Vlkoviji, Dimitrovgrad

Letnje podne u Vlkoviji

Za razliku od gradova, kad god se stigne u neko selo, sačekaće vas domaćini. Ponekad su to stari prijatelji, ali češće ljudi, koje prvi put srećete. U bilo kom slučaju, gostoprimstvo ne izostaje.

Ovom prilikom, naši domaćini su porodica Petrov: Milena i Pera. Pričamo o selu, ljudima i okolini. Deca iz Vlkovije bila su uvek dobri đaci. Postala su nastavnici i profesori. Neka od njih završila su medicinu, elektrotehniku. Baveći se svojim poslovima, ostali su u gradovima. Međutim, slobodno vreme često provode u Vlkoviji - sasvim je moguće da se ovde trajno nastane, dešava se, ali tek po odlasku u penziju.

Česma sa čistom i hladnom vodom, u centru sela, Vlkovija, Dimitrovgrad

Vlkovija, česma sa čistom i hladnom vodom, u centru sela

Vlkovija je staro selo. Pominje se u Osmanskim defterima. U spisku timara nahije Visok iz 1447/1489. godine, selo se pominje sa 23 domaćinstva, jednom udovicom i dohotkom od 1571 akče. U spisku velikih odgajivača ovaca, iz 1576. godine, pominje se Stajko Belčin iz Vlkovije sa 60 ovaca, datih kao đelepkešanski danak.

Spomenik vojnicima stradalim u nekim od mnogih ratova, Vlkovija, Dimitrovgrad

Spomenik vojnicima stradalim u nekim od mnogih ratova

Zašto doći i kako provesti vreme u Vlkoviji

U Vlkoviji nema kafića, prodavnica, automobila. Ima mira i tišine, čistog vazduha i hladne izvorske vode, koja nimalo ne liči na one flaširane.

Podrazumeva se šetnja šumskim stazama do Kln i Odžine česme i Žive vode. Svakako bi trebalo obići potes Meljina bara, koji je prebogat izvorima. S obzirom da se nalazi uz samu granicu, poželjno je društvo nekog od meštana - da ne biste završili u Bugarskoj.

Meštani retko viđaju zmije, ali za svaki slučaj, oprezno - priča se da ovog leta u Srbiji nema zmijskog seruma. Usput se nailazi na pečurke, divlje maline, jagode i kupine. Miris i ukus divljih jagoda i kupina teško je zaboraviti i zameniti baštenskim, pogotovu onim iz plastenika. Posebno bih izdvojio dren (lat. Cornusmas). Šumsko drvo, sa izuzetno vrednim plodovima, od kojih meštani prave: slatko, kompot, džem. Izuzetno prija i osvežava sok od zrelih drenjina. Retko se nalazi po prodavnicama, pa eto prilike - poslastice od drena mogu se probati u svakoj kući u selu.

Etno-kuća Nikolov, Vlkovija, Dimitrovgrad

Etno-kuća "Nikolov"

U Vlkoviju se od Dimitrovgrada može stići automobilom, ili biciklom. Da bi se stiglo biciklom, potrebno je savladati visinsku razliku od oko 500m. Nisam probao, ali ne znači, da uz prethodne pripreme, nekom prilikom i ne probam. Bilo kako da se doputuje, lepo je obići ostala sela na ovoj visoravni Stare planine: Brajćevce, Boljev Dol, Izotovce, Senokos...

Tih par dana ne treba brinuti za smeštaj. Tu je lepo sređena etno-kuća Nikolov. Slučajnim posetiocima Vlkovije otvorene su i ostale kuće. Vlkoviju je najbolje posetiti sunčanim danima, u periodu od maja do oktobra, ili zimi.

U Vlkoviji žive dobri ljudi. Dobrodošli ste!


Zahvaljujem se:

  • Opštini Dimitrovgrad, koja mi je omogućila da posetim Vlkoviju;
  • direktoru Turističke organizacije Dimitrovgrad, gospodinu Zoranu Dimitrovu, koji je bio sjajan vodič i koji je organizovao posetu Vlkoviji;
  • profesoru i hroničaru Cvetku Ivanovu, na priči i podacima o usputnim mestima, predelima i Vlkoviji;
  • Ivici Mladenov, na bezbednoj vožnji i prokrčenim, planinskim putevima i
  • porodici Petrov: Mileni i Peri, na gostoprimstvu i priči o mestu.

Autor teksta i fotografija: Zoran Cvetković